Milijan Despotović: Poetika bele svetlosti - tragom poeme o Tesli „Šapat univerzuma”

Poezija je univerzum duha, i nije bez razloga naš svepojavljujujući glasnik univerzuma Nikola Tesla u svojim pronalascima otkrivao poeziju. Ona mu je došaptavala one divme treptaje koji su ga vodili ka naučnim dostignućima. Tako je sve što je Tesla stvorio nauka, svetlost i poezija. I danas nauka ima svoje pomake samo ako se u nju ugradi poetički trud Teslijane, ako se uvežu misaone metode istraživanja. I niko nije siguran da je životna odjava Nikole Tesle, u stvari, samo prelazak u univerzum, u tu veliku mašinu za koju je tvrdio „da nikada nije postala i nikada neće nestati”.

Ka tom univerzumu teži i svetlost poezije, ima koga tamo naći. I ona je poput one prirodne svetlosti, pojava koju vidimo, osećamo. I tu se stalno prave pomaci, možda se može kazati – dalje, prema Bogu. Taj zaključak je, verujem, postakao, pored brojnih drugih pesnika naših, dr Anu Stjelja,2 da se Tesli i njegovom izumu obrati poemom „Šapat univezuma – poema o Nikoli Tesli”. 3 Knjiga se objavljuje povodom 80 godina od smrti Nikole Tesle (1856–1943) a nastala je „u bljesku svesne svetlosti, lju-bavlju večnog žara istine. (...) Šapat Univerzuma je slika Tesline duše iznutra, svetlost čovečanstvu koje danas traži novu veru za istog Tvorca. Tesla je Duhovni naučnik, Ana je sveštenica poezije Tesline svezemaljske Duhovnosti.“4

Dr Stjelja za Teslu kaže da je on „jedan nedokučivi um” i pored te ogromne blagodeti koju nam je ostavio i pokušao da uvede svet u srećniju budućnost. Od svoje želje naš naučnik nije odustao ali sa žaljenjem moramo konstatovati da je svet u mnogim momentima tu amanetnu Teslicu zloupotrebio. Tesla je otvorio predvorje beskonačnosti. Mi znamo da je beskonačnost nešto simbolično i neograničeno, smatra se da jea nije moguće videti. U Teslinoj umnoj moći očigledno je da je on koristeći upravo misaone metode dosta toga čulnog spoznao i na blagodet nam namenio. Ova poema je hvalodar trudbeniku, umniku i svečoveku čiji je „duh uzavreli dodir sunca” ponet iz rodosrblja i nošen snagom roda koji ga iznedrio i koga nikad nije zaboravljao:

Dok je tvoj razum koračao

ulicama Njujorka

tvoja je duša lutala

kamenim krševima Like.

Putovali su oboje na barci

sačinjenoj od milosti i čovekoljublja.

Tvoj je duh uzavreli dodir sunca

što nikada ne spava

i nikada ne umire.

Dr Ana Stjelja u ovoj poemi vodi biografski dijalog sa naučnikom, bira reči dostojne Bića u stvarnosnoj beskonačnosti vremena, verujući da pesničkim jezikom može dotaći dublje prostore Tesline svetlosti od onih koje nam je on očigledao pokazao. To je iskušenje poetske dubine. Novo zaustavljanje munja u naletu i njihovo pretvaranje u svetlost ili vatru Heraklitovu. Naša pesnikinja otkriva taj iz tihosti kontakt Tesle i novog glasa u koji će se i sam premetnuti: „Kad bi te usamljenog pohodili/ mesečina i zvezde iz dalekih sazvežđa/ ti bi pomno slušao umilni glas Univerzuma.” Pes-nikinja dobro uočava da je Tesla u tom glasu prepoznao poruke pramajke i da je gasio „žeđ srca/ poput molitve.” Ta duhovna kopča osećanja i jezika koji izvode posebnu vrstu nečeg beskonačnog5 pravi filozofske pomake približavanjem već stvorenih bića Bogu. Tesla kao da nam je od Boga poslat.

Nauka je dala svoj sud (koliko je ona to mogla) o Teslinim dostignućima, filozofi i umetnici za-pisaše definicije ove izuzetne ličnosti i niko nikada ne kaza sve, nije ni Univerzum u kome je pesnička pridošlica i dr Ana Stjelja. Ona je Teslu po-tražila među pesnicima nad pesnicima: „Pesniče dalekih svetova / tvoj kosmički brod je nauka/ u nje-mu si u ovaj svet hrabro uplovio/ i u njemu, iz sveta, ponosno isplovio.” Iskušenje nebeske dubine, „Šapat univerzuma”, isijava lik čoveka sa one strane kamo se uklonio da nas posmatra u svetlosti koju nam je ostavio. Pesnici misle da je Sunce u njegovim rukama, zato mu se i Ana Stjelja poklonički obraća i moli da nam pošalje: „Pojas za spasavanje duša naših/ (...) iz ponora u koji smo/ nespretno skliznuli”, i priznaje: „(...) Nismo stekli dovoljno znanja,/ a znanje je moć,/ ono koji si ti čuvao/ u džepu svog svečanog odela.”

A kad pitate našu pesnikinju, šta je to Tesla stvarao, naravno ona se ne služi tehničkim izrazima, ali će kao iz rukava sažeto stihovima kazati:

Pravio (...) je munje od čiste svetlosti

sferama (...) udahnuo ritam i zvuk

i one su od tada muziku stvarale

duhovne simfonije

i uzvišene melodije.

Tesla je ljude naučio da se (po Sioranu) „muzika upućuje Bogu a ne ljudima”, da su (mnogo kasnije će o tome govoriti pesnik Paun Petronijević) „srećni ljudi došli iz mraka na svetlo”. Spoznali smo i dočuli, u vremenima posle Tesle, uz njegove izume, mnoge daleke zvuke, glasove i videli predele i ljude putujući bez micanja iz mesta. Čovek je uvek bio vezan za postor u kome ni osamljenost mu ne be-še strana. Teslini izumi su ga iz te osame izvukli, udruštvili ali i promenili ritam života. Muzka, na primer, ima kosmičke elemente, i ona nije samo „izum prirode” ona je šire otkriće.

Srećni smo kao narod da se imamo kome u reč obratiti u vremena praznine postanja. Arheologija mraka je izbrisana pritiskom jednog Teslinog prsta a vraćena na scenu dlakom prazne misli. Zato je pred pesnicima da čuvaju Teslinu ljubav prema svetlosti, prema čovekoljublju jer bez toga život na planeti ne bi bio podnošljiv.

Tu vrstu podnošljivosti poetički gradi i naša pesnikinja čija je filozofija poetike zaustaviti kretanje planete ka kraju, njen cilj je postavio Tesla – ona ide ka beskraju. Beskraj je svetlost a svetlost strast života. Proročki je radio na progledavanju iz mraka koji donose militantni izbezumljenici, koji su rasplakali Univerzum čija je svaka „suza jedna reč”. Oboženo i rodoslovno, dr Ana Stjelja se obraća Tesli koga je „srpska majka rodila” i „podojila ličkom dobrotom”. Kroz ove stihove se podvlači crta Nebeskog naroda: Narod – Bog – Dobrota, i vera da je u plemenito srce usađeno zrno „koje kada nikne, osvojiće svet”. Tajnu tog srca, tajnu besmrtnosti čuva Nikola Tesla koji je stopljen sa Univerzumom.

Pokušavajući da pređe granicu bića u Univerzum, naša pesnikinja čini samo ono što može; sluša svaki šapat Univerzuma i prevodi ga u jezik kosmičke poezije. Stoga je ovo rukopis koji milosno gradi smisao opstanka vaskolike planete. A opstanka nema bez poezije i ljubavi prema svetlosti u čoveku. Nekada čovek te uloge nije ni svestan.

Dr Ana Stjelja, je dobro razumela da je Otac te svetlosti, svakako Nikola Tesla. Onaj koji je svetlost prepoznao u očima bele golubice. Od tog trenutka njegovo traganje za tom svetlosti nikad nije prestalo. Čini mi se da je taj trenutak spoznaje i kod naše pesnikinje otvorio bljesak u poeziji, koji će ona, čini mi se, tek nastaviti da tumači.

„Visoko razvijena autopoetička svest, sposobnost da sama odredi koordinate sopstvenog pesničkog horizonta, stihovani gnomski izrazi, samo su neke od kvalifikacija koje se mogu pripisati ovom izvanredno nadarenom pesniku.”

Treba kazati i to da je poema „Šapat univerzuma” prevedena na još jedan svetski jezik, na engleski, kojim se Nikola Tesla služio i koji Teslinoj svetlosti itekako mnogo duguje. Knjiga je opremljena umetničkim portretima našeg naučnika koji su takođe autorski rad dr Ane Stjelje.

U Požegi,

28. avgusta 2023.

______________

1) Nikola Tesla (Smiljani, kod Gospića, 1856–Njujork 1943), srpski naučnik, jedan je od najvećih umova čovečanstva. Živeo je u Njujorku od 1884. godine i stvorio epohalna otkrića u oblasti fizike i elektrotehnike. Nisam siguran da li smo i do danas razumeli sva njegova otkrića.

2) Ana dr Stjelja (Beograd, 1982) srpska pesnikinja, književnica, prevodilac, novinarka, nezavisni naučni istraživač i urednica. Objavila je više od 30 knjiga različitih književnih žanrova. Živi i stvara u Beogradu.

3) Ana dr Stjelja: „Šapat univerzuma – poema o Nikoli Tesli”, Poezijana, Beograd, 2023.

4) Prof. dr Velimir Abramović, iz recenzije za knjigu „Šapat univerzuma – poema o Nikoli Tesli”, str. 9.

5) Teologija smatra da je beskonačnost kazivanje na vrhovno biće – Boga, a da stvorena bića imaju konačno i ograničeno bivstvo.

6) „Godine 1922. Tesla je izjavio da je bela golubica uletela u njegovu sobu da mu kaže da umire. Pre nego što je ptica uginula, (...) iz njenih očiju je sijala bela svetlost, sjajnija od bilo čega što je on proizveo svojom električnom mašinom.” (Skinuto sa interneta)

7) Marija Jeftimijević Mihajlović: „Poetika mudrosti što cveta u tami”, Bagdala, Kruševac, b. 536, 2023, str. 129.