Marina Žinić Ilić: Život ispunjen smislom
U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo poetsko-prozni monolog autorke Marine Žinić Ilić.
Govoreći iz zamišljene Tesline perspektive, autorka gradi intimnu ispovest čoveka koji se na kraju životnog puta osvrće na zavičaj, porodicu, nauku, samoću i sopstveno nasleđe. Smiljan, Njujork, elektricitet, magnetna polja, rendgenski zraci i naizmenična struja stapaju se sa sećanjem, čežnjom i promišljanjem o granicama ljudskog uma. Tesla se pojavljuje istovremeno kao naučnik i usamljeni stvaralac, „Prometej vremena”, čiji se život odvija između zemaljske oskudice i gotovo kosmičke snage ideja. Završna misao o svetu kao krugu koji čovek oblikuje mišlju, rečima i delom sažima ovu poetsku viziju Teslinog stvaralačkog i duhovnog puta.
Kraj, mislim na moj Smiljan, na majku i oca, na grob... „Srčani udar” ne zaobilazi moj apartman na 33. spratu Njujorker hotela. Sat će otkucati 22 i 30. Biće to moj poslednji strujni udar.
Govorio sam, da, govorio sam... srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački, ali srpski je moj maternji jezik.
Dosta je bilo, rekoh sebi, siromašnom i u dugovima. Moj pepeo će nakon kremiranja biti prenet u Srbiju i to je moja želja, osećam se Srbinom.
I to se stvarno, napokon događa...
Moj pepeo u urni prenesen je jula 1957. godine. Moja urna se nalazi u Muzeju Nikola Tesla. Iza mene je više od sedam stotina zaštićenih patenata i inovacija. Asteroid 2244 nosi ime Tesla. Trgovi nose moje ime.
U plamenu mog uma smenjivale su se oskudnost i vatra. Ja sam „Prometej vremena”, neću reći Genije.
I kako vreme sve više odmiče, shvatam da čovek ima svoj luk i da ne zna gde su granice čovečjeg uma i koliko može da izdrži. Biva da sve ode u visine i da „vrabac dođe na lebac”, u oskudno vreme.
Ali, bar sam onaj gusti mrak iz moje sobe oterao i u rane dane izašao iz zatvora, radi savršenstva.
Boje su drugačije u zanesenom biću, kao i tkanja. Shvatio sam vremenom da iskonska lepota odnosi ukočen pogled i odgoni sve besmislene laži.
Čuo sam svoj zveket srca dok sam radio na transformatoru. I kad sam skupljao rendgenske zrake u šaku.
Imao sam ljubav, pažnju i razumevanje neba, ali ne i zemnih.
Fizika je bila moje polje delovanja.
Neka su vam srećna i berićetna magnetska polja, moji rendgenski zraci, elektricitet, bežični sistem prenosa, moja naizmenična struja...
Živeo sam zacelo, znajući da uzvišeni ciljevi oslobađaju pomračeni um i useljuju u njega male, Božje radosti.
Gnušam se svega i svih koji imaju misiju, a ne dosegnu zadano od Tvorca.
Gore sam i dole, tamo i amo, treperim iz prikrajka.
Svet je u tački kruga, koji načiniš sam: mišlju, rečima i delom.
Comments