Sandra Jež: Poslednji Teslin san
U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo književni rad „Poslednji Teslin san”, imaginarnu priču o poslednjim trenucima velikog pronalazača i njegovom susretu sa sopstvenim detinjstvom, idejama i budućnošću koju je pokušavao da osvetli.
U središtu priče nalazi se motiv svetlosti — ne samo kao simbola Teslinih otkrića, već i kao metafore znanja, humanosti i nasleđa koje ostaje posle čoveka. Kroz san u kojem se prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću, Tesla se suočava sa pitanjem šta zaista ostaje iza jednog života.
Njujork je te noći bio neobično tih.
Sneg je padao bez žurbe, krupnim belim pahuljama koje su nestajale na prozorima hotela „Njujorker”.
Bila je zima.
Svet je bio u ratu.
A čovek koji je nekada sanjao svetlost za sve ljude ležao je sam u svojoj sobi.
Nikola Tesla.
Imao je osamdeset šest godina.
Na stolu su ležale naočare, nekoliko listova papira i olovka. Pored prozora gorela je mala lampa.
Tesla je dugo gledao njenu svetlost.
A onda je zatvorio oči.
Odjednom više nije bio u Njujorku.
Čuo je vodu.
Otvorio je oči.
Pred njim je tekla reka. Široka, zelena i mirna. Na drugoj obali dizale su se planine.
Tesla nije morao da pita gde se nalazi.
Znao je.
Srpska zemlja.
Njegov kraj.
Njegovo detinjstvo.
Njegove prve munje.
Prve knjige.
Prvi strahovi.
Prva čuda.
A onda je ugledao dečaka.
Stajao je bos pored vode. U ruci je držao malu drvenu igračku.
— Ko si ti? — upita Tesla.
Dečak se nasmeši.
— Zar si zaboravio?
Tesla se namršti.
— Ne sećam se.
— Ja sam onaj koji si ti nekada bio.
Tesla zaćuta.
Pogleda dečaka pažljivije.
Bile su to njegove oči.
Ista radoznalost.
Ista nemirna svetlost.
Isto pitanje koje nije imalo mira.
— Nikola?
Dečak klimnu.
— Nikola.
Krenuli su pored reke.
— Zašto si otišao? — upita dečak.
Tesla se nasmeši.
— Da bih otkrio nešto što još niko nije otkrio.
— A jesi li otkrio?
— Nešto jesam.
— A nešto nisi?
Tesla se zagleda u vodu.
— Čovek uvek ostavi nešto nedovršeno.
Dečak ga pogleda.
— Čak i ti?
— Naročito ja.
Hodali su u tišini.
Onda dečak reče:
— A šta si najviše želeo?
Tesla nije odgovorio odmah.
Prešao je rukom preko površine vode.
Krugovi se proširiše.
— Želeo sam da svetlost bude slobodna.
— Samo to?
— Ne.
— Šta još?
Tesla se nasmeši.
— Želeo sam da čovek ne mora da bude bogat da bi živeo u svetu svetlosti.
Dečak spusti igračku.
— A šta si dobio?
Tesla pogleda prema nebu.
— Dobio sam mnogo više nego što sam zaslužio.
— I manje nego što si želeo?
Tesla se nasmeši.
— I to.
Odjednom se pred njima pojavila ogromna sala.
Stotine sijalica.
Žice.
Mašine.
Varnice.
Magnetna polja.
Svetlost koja se palila i gasila kao da diše.
Tesla je gledao svoje izume.
Gledao je godine rada.
Gledao je laboratorije koje su nekada bile pune zvukova.
A onda je ugledao ljude.
Radnike.
Naučnike.
Decu.
Siromašne.
Bolesne.
Ljude različitih jezika i boja kože.
Svi su gledali u jednu ogromnu kuglu svetlosti koja je lebdela iznad njih.
— Šta je ovo? — upita.
Dečak reče:
— Tvoj san.
— Ovo nije moguće.
— Zar si ti verovao da je moguće ono što si izmislio?
Tesla se nasmeja.
— Nisam.
— Pa si ipak pokušao.
— Jesam.
— Onda pokušaj još jednom.
Slika se promenila.
Sada je Tesla video grad.
Ali nije bio to Njujork.
Ni Beograd.
Ni Pariz.
Bio je to grad budućnosti.
Bez dima.
Bez žica koje vise iznad ulica.
Bez ogromnih dimnjaka.
Automobili su bili tihi. Kuće su imale svetlost. Bolnice su imale mašine. Deca su učila uz pomoć uređaja koje Tesla nije mogao ni da zamisli.
Ali nešto ga je zabrinulo.
Na ulicama su ljudi gledali u male svetleće ekrane.
Nisu gledali jedni druge.
Dečak stade.
— Ovo si želeo?
Tesla dugo gledaše.
— Ne.
— Ali svetlost je svuda.
— Jeste.
— Mašine rade.
— Rade.
— Ljudi imaju znanje.
— Imaju.
Dečak ga pogleda.
— A šta nedostaje?
Tesla tiho reče:
— Čovek.
Tada se sve ugasilo.
Mrak.
Samo jedna zvezda.
Tesla podiže pogled.
Zvezda se približavala.
Nije bila zvezda.
Bila je mala svetlost.
Kao sićušna sijalica.
Spustila se na njegov dlan.
Tesla je gledao.
— Šta je ovo?
Dečak reče:
— Poslednje pitanje.
— Koje?
— Ako si ceo život tražio način da doneseš svetlost ljudima, šta ćeš im ostaviti sada?
Tesla zatvori šaku.
Svetlost nije nestala.
— Ideju.
— Samo ideju?
— Ideje ne umiru.
— Ni ljudi?
Tesla se nasmeši.
— Ljudi odlaze.
— A šta ostaje?
Tesla pogleda malu svetlost.
— Ono što su probudili u drugima.
Ponovo je bio u svojoj sobi.
Otvorio je oči.
Noć je još trajala.
Sneg je i dalje padao.
Na stolu je ležala olovka.
Tesla je polako uze.
Ruka mu je drhtala.
Na čistom listu napisao je samo jednu reč:
SVETLOST.
Zastao je.
Ispod nje napisao:
„Ne pripada nikome.“
Zatim je dugo gledao kroz prozor.
Njujork je svetlucao ispod snega.
Milioni prozora.
Milioni života.
Milioni ljudi koji nikada neće saznati koliko je jedan čovek sanjao za njih.
Tesla zatvori oči.
I ponovo vide reku.
Planine.
Dečaka.
— Jesi li sada zadovoljan? — upita ga.
Dečak se nasmeši.
— Nisam ja taj koji treba da bude zadovoljan.
— Ko onda?
— Oni koji će doći posle tebe.
Tesla se okrenu.
Dečaka više nije bilo.
Samo je reka tekla.
Tiha.
Beskrajna.
I na njoj se prelamala svetlost.
Ujutru su ga pronašli.
Nikola Tesla preminuo je 7. januara 1943. godine u hotelu „Njujorker” u Njujorku.
Soba je bila tiha.
Na stolu su ostali papiri.
Olovka.
Nacrti.
I jedan list.
Na njemu je stajala samo reč:
SVETLOST.
Ali taj list niko nikada nije pronašao.
Jer taj list nikada nije postojao.
Postojao je samo u njegovom poslednjem snu.
I možda je upravo zato taj san bio najvažniji.
Jer Tesla nije sanjao da bude najbogatiji.
Ni najslavniji.
Ni najmoćniji.
Sanjao je svet u kome će čovek imati više svetlosti nego mraka.
Više…
Comments