Dejan Marinković: Put kroz vreme

U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo priču „Put kroz vreme” autora Dejana Marinkovića.

U izrazito fikcionalnom, naučnofantastičnom ključu, autor zamišlja Teslu kao pronalazača koji dobija mogućnost da zaviri u budućnost i suoči se sa posledicama zloupotrebe naučnog napretka. Putovanje kroz vreme prerasta u moralnu dilemu: da li je svako znanje koje čovek može da otkrije ujedno i znanje koje treba da mu bude dato? Kroz motive rata, veštačke inteligencije, naprednog oružja, tajnih službi i Tesline odluke da uništi sopstvene pronalaske, priča otvara pitanje odgovornosti naučnika prema čovečanstvu i granice između genijalnosti, moći i savesti.

Ilustracija: AI

Naučnik je napravio uređaj da ide kroz vreme, koristio je modul da se vraća u prošlost i ide u budućnost, ali zbog mogućnosti da se vremenske linije poremete, smeo je samo da posmatra bez ikakve akcije.

Kada je pred kraj života želeo da napravi novu vrstu energije, otišao je u budućnost da vidi kako se ona koristi, da li za dobrobit čovečanstva ili ne. A tamo, umesto mira, prosperiteta i uređenog sistema, video je iz prve ruke 4 jahača apokalipse: glad, smrt, bolest i patnju.

Video je pustinju, ruševine, jauke, krv, kao da je sišao u same dubine pakla. Prah, pepeo, smrad paljevine, pesak, sakrio se iza stene i olupine automobila. Automobil je izgledao poput letelice, nije imao točkove, izgledao mu je nesvakidašnje.

Čulo se šaptanje, razgovor dva čoveka, kako se napredovalo sa oružjem i zracima; svako je želeo da gospodari zemljom, i istok i zapad. Više se ne zna ko koga napada i zbog čega. Niko ne zna broj mrtvih. Ljudi se kriju u pećinama pod zemljom, izlaze samo po potrebi, jure ih napredni roboti, dronovi, veštačka inteligencija, sateliti.

Vide kako se na nebu pojavljuju mali objekti koji sve skeniraju.

Kamo sreće da taj prokleti izum nikada nije ni pronađen.

Brže otvoriše vrata u zemlji i uskočiše. Pojaviše se mašine, počeše da udaraju i traže gde su ova dvojica nestala, nešto poput metalne ptice dolete.

Izađoše ljudi iz letelice sa savremenim oružjem i opremom:

„Uništite pobunjenike, prokleti pacovi opet su pobegli pod zemlju.”

Odnekle se čuo laserski metak ispaljen i pogodi lidera tima koji je izašao iz ptice.

„Pregrupiši se, pretnja!”

Uzdi­gnuše se objekti, poleteše brzinom svetlosti, počeše da ispaljuju snopove i zgrada višespratnica u par sekundi postade dim i pepeo.

Naučnik reče:

„Prokletstvo.”

I u momentu kada krenuše ka njemu i rekoše mu:

„Stoj ili otvaramo vatru”,

pritisnuo je modul i vratio se u svoje vreme.

„Ako je ono budućnost, ne želim je.”

Prekrsti se, ode žurno do laboratorije, pokupi sve izume i nacrte koji su mu bili sumnjivi da mogu da se iskoriste u loše svrhe, zapali šibicu i spali ih u metalnoj kanti za otpatke.

Patente i izume sve poređa na jedan mini-brod na koji postavi eksploziv, pusti ga u vodu, kada ga je odmakao dovoljno, pritisnuo je dugme, i sve je u deli­ćima bilo rasuto po reci.

„E tako, ovaj svet nije spreman za ovo, previše je gramzivih ljudi koji bi gospodarili. Ne želim više ni u prošlost ni u budućnost.”

Nahrani golubove u parku, prilete mu jedna bela golubica, pomazi je:

„Mir, lepa moja, mir, zbog mira moram i ovaj modul putovanja kroz vreme da uništim. Ljudi nisu spremni za ovo.”

Baci modul na pločnik šetališta pored reke gde je šetao, izgazi ga i šutnu u reku. Par ribara je tu pecalo, ali nisu obratili pažnju na njega.

Napustio je projekat X bombe pre nekog vremena, osećao je grižu savesti jer su Openhajmer i ostali zloupotrebili njegovu dobrotu i iskrenost deteta, i znao je da će napraviti oružje koje seje smrt.

Nakon toga i budućnosti koju je video, njegov postupak uništenja bio je jedina ispravna odluka i stvar koju je morao da učini. Prosto, to je bilo do njegovog vaspitanja, vrednosti i razmišljanja.

Osetio je čudno strujanje u telu i imao loš predosećaj. Kada je došao u hotel, otvorivši vrata sobe, čovek sa zlatnim medaljonom kukastog krsta je počeo da ga tuče i da mu traži modul za put kroz vreme.

Pratili su ga i uvideli da taj modul nije mit, već da zaista postoji. Rajh je želeo to iskoristiti da ubije neke ljude pre početka Drugog svetskog rata, koji su kasnije preokrenuli tok rata.

Nasmejao mu se u lice:

„Znao sam da me pratite, i vi i ostale agencije, zbog toga sam i uništio modul. Video sam budućnost, upropastili bi planetu vi i svi ostali gramzivci, pohlepnici. Video sam bespilotne letelice, ogromne robote, mašine koje uništavaju sve okolo.”

Dok ga je slušao i gledao izbezumljeno, na sekund je izgubio pažnju.

Naučnik uze bokal sa stola u kojem je bilo cveće, raspali ga po licu i izbi mu oko.

To ovoga rasrdi i zadavi ga.

Naučnik je bio stariji čovek, vitalan, ali u godinama.

Položi ga na krevet, pokri, raspremi sobu da sve deluje kao da je ovaj umro prirodnom smrću.

Par dana su mu rovarili, pretraživali sobu, laboratoriju, patente, izume; bili na ostrvu gde je radio istraživanja i ispitivanja, ali su svi bili razočarani, nisu našli nešto s čim bi kasnije imali prednost.

Čovek sa jednim okom je, kao mnogi, na kraju Drugog svetskog rata promenio stranu i do 90-ih godina bio aktivan kao obaveštajac spavač i u potrazi za modulom i uređajem za putovanje kroz vreme i izumima koje niko nikada nije našao.

Niti će ih iko ikada pronaći, jer ih je naučnik onoga dana uništio u reci.

Kada je uništavao, rekao je što pisac reče:

„Ne bojim se đavola u ljudima, već demona u sebi samom. Ako je ono što sam video pakao, bolje je da to predupredim i sprečim na vreme.”

Zapalio je i dnevnike koje je vodio sa objašnjenjima kako rade izumi, i rekao:

„Hvala ti, Bože, što sam bio tvoj usmerivač da prenesem ovom svetu znanja.”

Nažalost, ovim svetom je đavo zavladao u meri da je neophodno da pojedina znanja ostanu večna tajna svima.