Slavjanka Stojanović: Za Nikolu oda i tužbalica
U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo pesmu „Za Nikolu oda i tužbalica” autorke Slavjanke Stojanović.
U spoju ode i tužbalice, autorka gradi poetski portret Tesle kao bića svetlosti, naučnika koji je duhom prevazišao sopstveno vreme, ali i čoveka duboko ranjenog nerazumevanjem, izdajom i gubitkom. Munja, zvezde, Prometej, Sizif, Feniks i bela golubica stvaraju bogatu simboličku mrežu kroz koju se Teslin život povezuje sa žrtvom, stvaralaštvom i večnim trajanjem. Završni motiv „zvezdanog doma” pretvara njegov odlazak u povratak svetlosti iz koje njegovo delo nastavlja da obasjava svet, uz pitanje da li je čovečanstvo dostojno puta koji mu je pokazao.
U sudaru oblaka rođen
mali rabe Božji
Ovenčan munjom ko krunom
ko Krstom
NI*KOLA ZVEZDANA
Velika i Mala...
to nisu mogla znati
da ćeš rešiti da im se
pridružiš ikada
nekih gluvih siromašnih sati
Jer tada, u kolevci
što majka nasluti,
ceo svet će tek saznati –
da večno o svetu zabrinut –
svojim delom ga nećeš napustiti
nikada
Nikola večni...
I zato TE*SLAve: ode
i zlatni epitafi
Tesla skromni i preslavni
za slavu ne mareći ni sada...
U nekoj nebeskoj visoravni!
Od prirode neke visočije
nadaren duhom neranjivim
I dušom koja sve oplemeni,
ka nebu lansira mišlju
i na zemlju vrati
I pamti svog doma ponos i toplinu – svog zavičaja zvezdu i zbraja ih
uz dostojansrvo obrazovanja,
učenja, napredovanja...
Duhom prestiže vek
Do ispred vekova
još nedogođenih
I osvetli svet
znanjem i slutnjom –
tom munjom koju pridobi
ko sunce darežljiv
za novce prezriv
za slavu gluv
Sijaše takav dok ne saznade
da svetom vladaju
nedarežljivi
neki duhovi opako suvi i
grubi i dušom glupi
što pališe mu blago nauke
I sputaše mu plemenit trud
I tada poče Njega najsjajnijeg
tuga da gasi
Tugom je sijalo pismo
U njemu
ko suze sijale su majci
reči o izdaji
svega dobrog što krasi
podvige
Razočaranje je kamen Sizifov
Prometejeva bol
Pepeo... Al' feniksu se umore
krila
I pucaju prometejska bila
kad orao kljuca bolno mesto
neprestano
Te Ga pokradoše crne ruke.
Blago nauke (bogatstvo jedino) –
nestade i iz Njegove sobe
slivajući se iz Dobra zlu...
Možda Mu i „odlazak” ubrzaše...
Ko bi znao o tom... Sem bele
jedne golubice
koja mu dušu ponese
iz hladne sobe u zvezdani dom...
U zvezdani dom
odakle obasjava sve živo
zemaljsko, i dobre i zle
bez razlike
Možda u nadi neumrloj
da će Njegovo svetlo
kad svuda zađe
u bljesak Ljubavi – mrak
da preobrazi
Čovečnost, da li je, već
na Njegovom putu
blgoslovenih koraka
Staza po staza... Odasvud?!
Comments