Radmila Stojadinović: Vreme je prekidač
U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo priču „Vreme je za prekidač” autorke Radmile Stojadinović.
Polazeći od intimnog sećanja na detinjstvo, majku i malu žutu sijalicu koja je predstavljala sigurnost u vremenima oskudice, autorka gradi ličnu priču o svetlosti kao mnogo širem simbolu. Tesla iz školskog udžbenika postepeno postaje čovek čija hrabrost da zamisli ono što drugi još nisu mogli da vide prerasta u životnu pouku o drugačijosti, veri u sopstvene ideje i nadi. Povezujući dečji strah od mraka sa zrelim razumevanjem Teslinog nasleđa, priča svetlost pretvara u metaforu sećanja, unutrašnje snage i slobode da sami odlučujemo kada ćemo ugasiti — ili sačuvati — ono što u nama svetli.
Kad se kod nas ugasi svetlo, ja se uvek malo uplašim. Mrak me vrati u jedno vreme za koje sam mislila da sam ga davno ostavila iza sebe.
Bila sam mala i nisam znala šta znači nemati, ali sam dobro znala šta znači kad majka kaže:
— Nemoj sad da pališ svetlo, čuvaj.
Te dve reči sam strašno mrzela. Čuvaj svetlo, kao da je svetlo nešto što može da nestane. Zamišljala sam kako ga neko uzima i sutra ga više nema. Kad padne veče, legla bih pored majke i gledala u sijalicu na plafonu. Bila je stara, žuta i slaba. Meni je i takva bila najlepša na svetu. Jer dok ona svetli — sve je u redu. Majka je tu, u kući smo sigurne, sve je dobro. Nemam čega da se bojim.
Prvi put sam za Nikolu Teslu čula u školi. Učiteljica je stala ispred table i napisala:
NIKOLA TESLA
A ispod toga:
veliki naučnik i pronalazač.
Svi su nešto zapisivali. Ja nisam. Gledala sam u to ime i mislila samo jedno:
— Je l’ to onaj čovek zbog kog mi sijalica svetli?
Kad sam to rekla naglas, neko se iz klupe nasmejao. Bilo mi je žao što sam pitala, tako deca nauče da ne pitaju. Uvek se neko nađe da kaže:
— Kako to ne znaš?
I ti sledeći put prećutiš. Ali ja tog dana nisam prestala da mislim o njemu. Nikola Tesla. Čovek koga nisam poznavala, a koji je, po nekom mom dečjem shvatanju, bio zaslužan što se naša mala žuta sijalica pali kad padne mrak. Nisam tada znala ništa o njemu. Nisam znala ni za Ameriku, a nisam čula ni za naizmeničnu struju. Znala sam samo da je svetlo tu i da mi je trebalo.
Godine su prošle. Porasla sam. Naučila sam da struja nije magija i da život nije uvek kao ona sijalica iz mog detinjstva. Nekad se ugasi kad najviše treba. Ustvari, svaki put kada nestane, najpotrebnija je.
Tako sam se jednog dana vratila Tesli. Čitala sam o njegovom životu i prvi put nisam videla onog čoveka sa slike iz školskog udžbenika. Videla sam običnog čoveka, samog, umornog, upornog. Videla sam čoveka koji je imao ideje koje su drugima zvučale čudno. Setila sam se sebe, one male devojčice i svog pitanja u školi. Nasmejala sam se samoj sebi. Shvatila sam da sam kao dete postavljala mnogo pametnija pitanja nego što sam mislila. Jako je bitno da se shvati ko je čovek koji nas je naučio kako se svetlo koristi. Od tada Teslu gledam drugačije. Nije on za mene samo bista, nije ni samo fotografija u knjizi, nije on ime koje se uči za peticu.
Danas ga gledam kao čoveka koji me, iako me nikad nije upoznao, naučio nečemu važnom. Uz njega sam naučila da nije strašno biti drugačiji. Da nije sramota imati veliku zamisao i da nije kraj sveta ako te neko ne razume.
Neko je morao prvi da zamisli svet koji još niko nije video. Neko je morao da bude prvi. Taj neko je bio Nikola.
Moja majka danas više ne govori:
— Čuvaj svetlo.
Sad ja to govorim njoj.
Kad izađem iz sobe, ona dobaci:
— Ostavi, neka svetli.
A ja se nasmejem. Ne zna ona da me ta rečenica ponekad zaboli. Uvek me seti koliko sam nekada želela da ta sijalica nikad ne prestane da svetli. Setimo se ljudi tek kad nam nedostaju. Tako je i sa svetlom. Dok ga imaš — ne misliš o njemu. Možda je tako i sa ljudima koji nam nešto ostave. Oni odu, a njihovo svetlo ostane.
Danas kada se kod mene ugasi struja, ne psujem, sednem kraj prozora i pustim da mi se oči naviknu na mrak. Čekam da se svetlo vrati, jer, svakako se uvek vrati. Danas se mraka više ne bojim. Shvatila sam konačno da nije mrak najstrašniji. Strašnije od toga je kada prestanemo da verujemo da će nam se svetlo vratiti.
Nikola Tesla je ceo svoj život radio upravo suprotno. On je verovao i onda kada nije bilo lako i kada ga drugi nisu razumeli. Verovao je u nešto što drugi nisu mogli da vide. Možda je njegov najveći pronalazak bio u hrabrosti da zamisli svetlost pre nego što je ugleda. Tu hrabrost je preneo na nas.
Zato ja, kad pogledam onu malu sijalicu iznad sebe, više ne vidim samo sijalicu. Vidim svoju majku, svoje detinjstvo, vidim jednu malu devojčicu koja se plašila mraka.
I vidim Nikolu Teslu. Čoveka koga nikada nisam upoznala, a koji mi je, na neki čudan način, pomogao da upoznam samu sebe. On me je naučio da maštam i sanjam nešto što još ne postoji. Svetlo koje mi je dato, sama ću odlučiti kad ću ugasiti.
Comments