Neira Čičić: Milutin

U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo poetsko-prozni zapis „Milutin”, posvećen Milutinu Tesli, ocu velikog pronalazača.

U središtu teksta nije Nikola Tesla kao naučnik, već porodični i duhovni temelj iz kojeg je ponikao. Kroz motive vere, porekla, ratnih vremena, crkve, obrazovanja i pripadnosti narodu, gradi se portret Milutina Tesle kao čoveka čija su unutrašnja disciplina i duhovne vrednosti ostavile trag na budućim pokolenjima. Lični ton pripovedanja pretvara istorijsku figuru u simbol kontinuiteta — čoveka koji između nemira vremena i tišine svetinje bira znanje, veru i služenje drugima.

Ilustracija: AI

Bez vere i Boga, nikud. Bez porekla. Imena, rodoslova. Bez slave.

Jer šta će nam sem toga ostati kad nam sve uzmu. Kad nastupe teška vremena, u kojima su kosti natovarene teškim olovom, dugim cevima i koricom hleba. U kojima dan traje dok su ti oči otvorene. U kojima se ne zna ko će među nama zatvoriti vrata.

A kad neprijatelj pokuca tako blizu, valja dići dugu cev. Ili pak mir i slobodu naći među zidovima manastira i crkava. Uz Božiju pomoć naći rešenje za sve nedaće, jer On je velik.

Milutin Tesla, od oca vojnika, dušmaninove garde, garde silnog Bonaparte. Ne učimo kroz istoriju o njemu. Ne znam mnogo toga. Ali znam o budućim pokolenjima, sa Teslom na čelu. Bat teških koraka, hladni ključevi i metalna reza. Zatvor.

Mrtva vojnička ruka letela je sa jednog na drugi kraj malog hodnika u kome su bili. Milutin. Kasnije Teslin otac. Krenuo je stopama svog oca time što je obuo njegove teške čizme. Stavio njegovu pušku o rame. I zaputio se. Da zemlju brani, i krv svoju za Višnji život da.

Ali šta je život u blatu, među mrtvim telima, u jarugama, bez kore bajatog hleba, naspram zidova manastira, naspram crne čohe i krsta oko vrata. Ništa do pasji život. I tako, uz svu ljubav prema zemlji i otadžbini, vrlo brzo pušku o klin okači.

Ali nije dao svoje. Svoju veru. Krst. Slavu. Sveću. Nije dao svoju zemlju i običaje. Otišao je pred Boga, postavši njegov čovek i izaslanik na zemlji.

Službu započinje kao sitni đakon, da bi posle mnogo godina službovanja postao pravi sveštenik, pa potom i paroh.

U vremenu neizvesnosti, okupacije, gladi, Srbi nisu zaboravili svoje.

Milutin, Božiji čovek, nikada nije zaboravio koliko je obrazovanje, pored duhovnog bogatstva, bitno. Nije zaboravio godine u nemačkoj školi i hladan beton među vojnicima. Veliki Tesla postaje prvi veroučitelj. Prvi koji bi ono što je na teologiji naučio mogao da prenese. Prvi i jedini takav.

Zalagao se i pisao i Srbima. Prenosio svu svoju ljubav prema zemlji tuđinima. Bio je srpski prota.

I zato. Kad god te se setim, kad god čujem i osetim mir pokraj crkava i manastira, ja se setim tebe, Milutine. Kišo iz vedra neba u sušnim danima. Ja se setim tebe, Božiji čoveče. Tebe koji si nesebično ulagao svoje vreme, trud, znanje.