Milojko Tadić: Vatrena lopta (Istinita priča iz aviona)

U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo istinitu priču „Vatrena lopta” autora Milojka Tadića.

Ilustracija: AI

Polazeći od ličnog iskustva tokom vojnog leta uoči snažnog olujnog nevremena, autor opisuje neobičan susret sa svetlećom kuglom koja se velikom brzinom kretala duž sajle aviona. Dramatičan događaj, praćen munjama, naglim svetlosnim efektima i kratkotrajnim poremećajem instrumenata, prerasta iz avionske uspomene u razmišljanje o silama prirode i čovekovoj nemoći pred njima. Upravo u tom trenutku javlja se asocijacija na Nikolu Teslu — čoveka koji je ono što je drugima delovalo zastrašujuće i neobjašnjivo posmatrao kao energiju koju treba razumeti. Završna slika „planete i po” daje priči duhovitu, ali i snažnu poentu o Teslinoj neugasivoj želji da svetlost i energiju približi čitavom svetu.

Svaka ozbiljna vojska na svetu najviše pažnje pridaje obučavanju svojih pripadnika, pripremajući se za slučaj rata koji bi se mogao dogoditi u budućnosti. Neke vojske u svetu se uglavnom pripremaju za vođenje osvajačkih ratova. One su imperijalističke i kroz istoriju imaju dugu tradiciju u tom smislu. Manje države skoro nikada nisu imale takvih ambicija, pa su im i vojske uglavnom služile za odbranu. Prema nameni, svaka je vežbala ono što će joj ubuduće trebati.

U nekadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji posebno je bila važna obuka odbrane od raznovrsnih napada avijacije. Svi vidovi su tu vrstu odbrane uvežbavali prema svojoj nameni, a naša avijacija je svima pružala podršku u tom smislu. Postojalo je avijacijsko odeljenje (postoji i danas) koje se bavilo vučom meta različitih profila i namena prema onom ko se na njima obučavao. Avioni „tegljači” su na sebi nosili integrisane uređaje, podvešene ispod trupa umesto topa, koji su na svom vitlu imali namotane sajle dužine oko hiljadu pet stotina metara. Sistemom koturova, sajla je preko bočne grede sprovedena kroz završni amortizer na kraju, ispod horizontalca, a odmaknuta od trupa aviona sa desne strane. Tako nije ometala upravljanje avionima. Meta se pre poletanja kačila za sajlu koja je virila iz amortizera („puške”) naročitim spojem. Avion bi poleteo zajedno sa njom, a ona se nesmetano vijorila ispod desnog horizontalca i bila fiksirana do početka izvlačenja na poligonu. U drugoj kabini aviona (N-62T) leteo je operater (letač-mehaničar), kao član posade, koji je neposredno pred dolazak na poligon, a nekad i ranije, otpočinjao izvlačenje mete na bezbednu udaljenost od aviona.

Radili smo poligon na „Pasuljanskim livadama” i tek što smo ga nadleteli par puta, upozoreni smo da se vratimo na matični aerodrom zbog nailazećeg olujnog nevremena. Odjavili smo se i okrenuli nazad, brzo uvlačeći metu koja je bila izvučena maksimalno. U daljini, na horizontu, počele su se odigravati neverovatne promene. Navukli su se oblaci različitih oblika i težina, stvarajući neobične svetlosne efekte. Belinu su u nekom času smenjivali tama i mrak, koji su vrlo brzo prelazili u purpurno bleštavilo. Nikada dotad nisam video da se nebo menja tom brzinom. Nisam se uplašio iako je trebalo. Više me je brinulo moje angažovanje oko vraćanja mete jer mi nije dozvoljavalo da se potpuno posvetim posmatranju nestvarnih promena na nebu. Čudesna igra svetlosti i sevanja munja svuda oko nas potiskivala je strah koji se pri tom obično javlja. Kad je čovek suočen sa ćudima prirode, oseća se nemoćno. Ostaje mu samo da posmatra i čeka.

Oko nas je nebo sve ubrzanije počelo da se zatvara, a negde na polovini do potpunog uvlačenja mete primetio sam, gledajući u retrovizor, da prema nama velikom brzinom po sajli dolazi „vatrena kugla”, koja je nekoliko puta poskočila, ali je nije napustila. Primicala se velikom brzinom, tako da nisam stigao da upozorim pilota u prvoj kabini. Našli smo se u jakoj svetlosti koja je nakratko blesnula i nestala. Imao sam osećaj da se nalazimo u sijalici, zaslepljenih očiju, iznenađeni i nemoćni da išta racionalno pomislimo. Kazaljke na instrumentima su trenutno poskočile i opet se vratile u normalno stanje. Moj vođa posade opsova i upita šta je to bilo. Odgovorio sam:

„Video sam svetleću loptu kako velikom brzinom skače po sajli i ide prema nama, ali nisam stigao da te upozorim zbog prevelike brzine kojom je došla. Nisam stigao bilo šta da pomislim, a kamoli da kažem. Izgleda da je ili nastavila dalje ili se ispraznila. Ja je više ne vidim.”

„I meni se ovo prvi put događa, a koliko već godina dugo letim” – odgovorio je.

Uspešno smo uvukli metu i sa velikom mukom sleteli, koristeći poslednji povoljan trenutak dok se aerodrom nije potpuno zatvorio.

Ispričali smo kolegama šta smo doživeli. Gledali su u nas kao u vanzemaljce, a bilo je i sumnjičavih reakcija. Tek nekoliko sati od tog događaja vratio sam misli u situaciju iz aviona, pri čemu su me obuzela različita osećanja. Pojavio se odloženi strah, pomešan sa euforičnim osećanjem posle suočenja sa moćnim prirodnim silama. Za mene su te sile izgledale nerazumljive i neobjašnjive. Posle toga, još više sam se divio ljudima koji su ih proučavali i potpuno razumeli. Približiti im se bilo je jednako kao približiti se Bogu.

Pregledali smo kompletno avion u potrazi za kakvim oštećenjem, ali nismo ništa pronašli, izuzev zatamnjene mrlje pri vrhu pitot-cevi. Ona je ostala neoštećena, na svu sreću, a vatrena lopta se tu ili ispraznila ili otisnula dalje. Trag na metalu bio je jedini trag dodira sa nečim što ne pripada ni nebu ni zemlji.

U mislima sam video Nikolu Teslu, Gospodara munja, kako se u svojoj mračnoj laboratoriji igra baš ovakvim vatrenim loptama i tera ih da mu skaču po dlanovima. Ono što je u avionu za nas bio trenutak strave i slepila, za njega je bila simfonija Univerzuma. Kugla svetlosti koja je projurila našim avionom bila je čista, neukroćena energija. Ona ista kojom je Tesla želeo da osvetli čitavu planetu i poveže čovečanstvo. Nebo se tog dana nije samo zatvorilo, ono nam je otvorilo prozor u svet neviđene moći. Priroda nas je na trenutak porazila svojom silom, ali nas je u isto vreme i blagoslovila. Osetili smo puls kosmosa, onu istu iskru kojom je Tesla hranio svoj um. Iz te oluje nismo izašli samo kao posada koja je preživela nevreme, već kao ljudi koji su dotakli samu suštinu svetlosti.