Gordana Kocić: Teslina golubica
U okviru projekta portala Tesliarium, posvećenog obeležavanju 170 godina od rođenja Nikole Tesle, predstavljamo pesmu autorke Gordane Kocić.
U središtu pesme nalazi se jedan od najnežnijih i najzagonetnijih motiva iz Teslinog života — njegova posebna vezanost za belu golubicu. Kroz sliku usamljene hotelske sobe, njujorške noći, svetlosti i ptice koja postaje gotovo duhovni saputnik, autorka otkriva intimniju stranu velikog pronalazača. Teslina samoća, ljubav prema čovečanstvu i predanost nauci stapaju se sa motivima Univerzuma i večnosti, pa bela golubica postaje simbol nežnosti, nade i prelaska iz zemaljskog života u trajanje koje mu obezbeđuju njegova dela.
Na starom prozoru hotelske sobe,
dok njujorška noć polako drema,
jedna je golubica, čista i bela,
krilima sivim zamahnula nežno.
Tada otpoče ljubav čudesna, snena,
ljubav od svake žene nežnija.
Osećaj nejasne, blage topline
odjednom rasplamsa srce naučnika.
Jer ma gde da je izume svoje stvarao
i svetsku slavu u osami stekao,
patentiranjem dela za navek, svesno,
čovečanstvu ime i dušu ostavio.
Zato mu Univerzum i šalje tu pticu,
tom čoveku što znanjem menjao je svet.
Njegovo srce, uzdrhtalo, bdi
samo nad ovom golubicom svojom.
Bila je nežna, krilata bela
uz dušu usamljenog genija,
spojena tajnovitom, čudesnom ljubavlju.
A kada je nestala u plavome svodu,
teška ga tuga u samoći svila;
znao je da prazna soba hotela
nudi tek poslednje konačište pred raj.
Kraj svoje bele, u bljesku svetlosti,
utihnu spokostvom i misli Tesline...
Ispisaće istorija njegova dela kroz vekove,
dok svetlost iz očiju vatreno bukti.
To gromovi burni na nebu zanesenom
označiše kraj jednog zemaljskog života
što se u večnost i zvezde seli.
Ponosan Srbin svog Teslu imade.
Comments